Život iza zidova

U Saudijskoj Arabiji, zapadnjaci uglavnom žive u compound-u – visokim zidovima ograđenim naseljima koja im obezbeđuju mogućnost da žive kako su navikli. Pošto nemam adekvatniju reč na srpskom, zvaću ih kampovi.

Prvi dolazak u kamp gde ćemo živeti za mene je bio mali šok.

Kamp čuva saudijska vojska. Prilazimo po noći, na mestu za zaustavljanje i proveru legitimacija stoji naoružani vojnik, sa vehabijskom bradom. Znala sam i pre dolaska da kamp ima obezbeđenje, ali prizor tog vojnika sa puškom čini da ti nije sve jedno.

1

Za ulazak u kamp, sva deca starija od 10 godina i odrasli moraju imati identifikacione kartice sa slikom. Za stanare kampa kartice imaju rok važenja kao i viza, a ukoliko vam neko dolazi u posetu, kartica važi onoliko dana koliko će posetilac ostati.

Napadi Al Kaide

Stepen bezbednosti u zapadnjačkim kampovima je povećan od 2003., kada je Al Kaida napala tri veća kampa u Rijadu. Razlog napada je protivljenje uticaju zapada u Saudijskoj Arabiji. Smatra se da je uticaj zapada počeo da se širi dolaskom američkih vojnih snaga za vreme Zalivskog rata. Nakon ovih napada, preispitivala se i odluka da zapadnjaci žive u izdvojenim, ograđenim naseljima, jer tako zapravo predstavljaju laku metu onima kojima njihovo prisustvo smeta.

ulaz1

Kad me pitaju u kom gradu živim – ne znam šta da kažem

Kamp se nalazi na malom uzvišenju između Abe i Kamis Mušata – dovoljno blizu oba grada, a dovoljno izdvojen da ne privlači pažnju. Naravno, nigde nema  znaka koji upućuje da se tu nalazi zapadnjački kamp, mada se može naći na google maps. To su zapravo 3 kampa, koja su manje-više spojena: Nassim, PS1  i Sarawat. Ukupni kapaciteti su oko 600 porodičnih i oko 300 samačkih stambenih jedinica, mada deluje da su daleko od popunjenih. Mi smo u Nassim kampu. On se nekada interno zvao britanski, a druga dva američki i francuski. Ta podela više nije primenjiva, jer su zbog ekonomičnosti skoro svi stanari premešteni u Nassim i Sarawat.

kapija

Komšiluk

U kampu su oko 80% stanovništva muškarci, ostalih 20% – žene i deca. Najviše je Amerikanaca, a tu su i Britanci i Francuzi, svi oni uglavnom rade u obližnjoj vojnoj bazi. Ima dosta Filipinaca, tačnije Filipinki koje su zaposlene u nekoj od bolnica, Tajlanđanki, Kanađana, Južnoafrikanki…i jel’te, jedna porodica iz Srbije. Kako Amerikanci uglavnom dolaze u Saudijsku Arabiju singl, kao i Azijatkinje, mešoviti brakovi nisu retkost.

Svi su inače vrlo ljubazni jedni prema drugima, svi se javljaju u prolazu, mašu iz kola…Odmah se primeti da je neko novi došao u naselje, posebno među ženama koje su u manjini i jedva čekaju novo društvo.

tereni

Za sada se družim sa ženama koje imaju decu sličnog uzrasta kao moja – tri Francuskinje, Amerikanka i Tajlanđanka. Najduže ovde živi jedna od Francuskinja – 2 godine. Od njih sam saznala da sada ima 12 porodica sa decom u kampu, ali da se krajem godine očekuju još 2-3 porodice. Ima i dosta starijih parova koji ovde žive, deca su im odrasla i žive u domovini. Mihaelovi ovdašnji drugari (Škot, Irac, Francuz i Kanađanin) su ovde preko 5 godina. Nekima su porodice bile na kratko u početku, a neki su sve vreme sami – zarađuju novac, i šalju kući za školovanje dece.

Je li znaju gde je Srbija?

Zanimljivo, dosta njih zna. Ali nažalost, kako je većina stanovnika zaposlena pri vojsci, za Srbiju znaju po raspadu SFRJ i bombardovanju 1999. Filipinci povežu kada pomeneš  Jugoslaviju i Tita.

Jedno veče smo išli u bar na piće i bilijar. Sedela sam u bašti i pričala sa Petrom. U tom nailazi crnac sa kosom svom u dredovima i pozdravlja me, na srpskom: “Zdravo, kako ste? Dobro?” Bio je službeno na našim prostorima, pa je prepoznao jezik.

Sadržaji u kampu

U kampu ima sve što može da ti zatreba. Van idemo u veću kupovinu i u obilaske sa ciljem upoznavanja obližnjih gradova i regije. Kad kažem sve, mislim na:

  • 2 otvorena bazena – voda se greje i održava na 30⁰C, uz jedan od ovih ima i dečiji bazen dubine 70cm
  • 2 dečija igrališta sa penjalicama, toboganima i tim čudima
  • 3 terena za tenis, 1 pokriveni teren za mali fudbal, teren za golf
  • Sale za košarku, skvoš i stoni tenis
  • Teretana i sala za fitnes
  • Kuglana
  • Dečija igraonica – nekada predškolsko, zatvoreno 2004. zbog nedovoljnog broja dece, sad je otvoreno 4-5 sati dnevno, dolaze mame sa decom. Dok se deca igraju – mame ćaskaju
  • Osnovna škola – u Nassimu je britanska, ali opet, zbog nedovoljno dece, od ove godine sva deca od 5 i više godina idu u manju školu u PS1 kampu koja radi po američkom programu
  • Mini bus koji svako prepodne vozi do nekog od šoping molova – dok muževi rade, žene skitaju 🙂
  • Prostor za izradu rukotvorina
  • Manja biblioteka/dvd klub
  • Snack bar/restoran
  • Bar
  • Mini – market

Fotografije nekih od sadržaja su u galeriji:

This slideshow requires JavaScript.

Svi navedeni sadržaji (osim poslednja 3) su besplatni. Spisak se odnosi na Nassim kamp, mada svaki kamp ima skoro sve isto. Najslabije je „opremljen“ Sarawat pošto je i najmanji. U PS1 postoji hitna medicinska služba, a veterinar dolazi jednom nedeljno, ili po pozivu. Osim ovoga, postoje i sadržaji koje nude neki od ljudi koji žive ovde, na primer, ženski frizerski salon, salon za masažu…

Što se zabave tiče, ljudi se organizuju sami, pa tak ima ženski ručak jednom nedeljno, časovi polinežanskog plesa i aquagym. Postoji škola ronjenja i ronilački izleti jednom mesečno na Crveno more, priređuju se zabave na bazenu sa različitim povodom, a petkom je turnir u kartama.

Kamp uređuju Pakistanci – čiste, održavaju travnjake, što je stvarno zahtevan posao na ovom podneblju – non-stop ih zalivaju. Održavaju drveće – bananu ili nar mogu ubrati ispred zgrade.

Banane
Drvo banane

Za otprilike 50eur mogu ti napraviti bašticu sa povrćem, ako želiš da se baviš time. Uvek su nasmejani, pozdravljaju sa „Hello Madam/Sir“. Imaju onaj simpatičan nagalasak:

Smeštaj

Kako izgleda smeštaj za samce (bachelor apartments), nemam pojma, ali porodični su sasvim pristojni. Ima dva tipa – porodični stanovi u jednospratnim zgradama i kuće, ili kako ih ovde zovu – vile. Mi smo u stanu u prizemlju, na moju veliku radost, jer više ne moram kao u Beogradu da nosim bebina kolica kad god krenem napolje. U stvari, kad bolje razmislim ceo kamp je prilagođen kolicima.

dvoriste1
Ispred zgrade

Stanovi su zaista prostrani, imaju oko 100m2. Imaju 3 spavaće sobe, radnu sobu, kuhinju, trpezariju, dnevnu sobu, 2 kupatila i wc. Jedino nemaju terase, ali ispred zgrade ima uređen travnjak i baštenski sto i stolice i mesto za roštilj koji su zajednički. Jedna zgrada ima 4 stana.

dvoriste2
…I iz drugog ugla

Vile su malo drugačije, drugačiji je raspored, pa deluju veće, mada nisam sigurna jesu li zaista. Imaju kuhinju, trpezariju, 2 dnevne sobe od kojih jedna ima izlaz na terasu sa koje se ide u malo dvorište, 3 spavaće sobe, kupatilo i wc, i zasebnu garažu. Nameštaj je i malo savremeniji, dok je stan još pomalo u devedesetim, kao i ceo kamp generalno. Kada dođe novi stanar, menja se itison u celom stanu, a pre neki dan su nam zamenili i garnituru za sedenje u dnevnoj sobi, mada ni staroj nije ništa falilo – hvala im.

vile
Porodične kuće

Što se tiče troškova, mi plaćamo samo internet, to je oko 70 rijala, odnosno oko 17eur. Sve ostalo ulazi u mesečnu rentu koju plaća kompanija.

Zgrade
Zgrade sa porodičnim stanovima

Šta mi se ne dopada?

Tek sam mesec dana ovde, pa i nemam puno zamerki. Najviše mi smeta što kamp deluje pusto tokom dana – verovatno zbog jakog sunca. Iako ima puno tih terena, nisam primetila da se koriste, osim teretane. Tek predveče, oko 6, kada je baš prijatno napolju, možeš videti ljude da malo šetaju ili trče.

Ne dopada mi se ni to što ne mogu da vozim. Nisam navikla da zavisim da me muž vozika tamo-vamo, niti da ne mogu dok je on na poslu da odskitam negde sa devojčicama. Da, ima mini bus koji vozi do šoping molova, ali tu onda nisam fleksibilna, a i šoping nije moj sport.

I da, ako hoćeš da živiš ovde, moraš se navići na prašinu 🙂

Šta mi se sviđa?

Pre svega, sviđa mi se što lepo provodimo vreme kao porodica.

Sviđa mi se kako sam sebi organizovala dan dok je Mihael na poslu. Uhvatili smo neki ritam od koga nema puno odstupanja, pa je i sa decom sve lakše nego u Beogradu.

Stanari kampa dolaze sa svih strana sveta, pa ima puno prilika da čuješ i vidiš nešto novo, učiš o drugim kulturama i zemljama. Ljudi koje sam upoznala često imaju zanimljive životne priče, interesantna zanimanja i hobije.

Strahovala sam kako će se Petri svideti ovde, obzirom da zna samo srpski. Juče sam je čula kako se u igraonici svađa sa drugom devojčicom oko lutke i viče: “Maj bejbi, maaaaj!”, pa više ne brinem. Još ponekad kaže da hoće da ide kući, ali kaže i da voli svoje nove drugare. Mislim da se Tamari sviđa ovde, bar joj se sviđaju ukusi, jer obožava kašicu od vanile. To je ovde kašica koja se daje na početku uvođenja nemlečne ishrane. Ona je najmlađi stanar kampa, i kad god idemo negde, svi bi da je nose i igraju se sa njom.

Ima raznih sadržaja, svako može naći neku zabavu za sebe, sve je u krugu od 5 minuta, pitanje je samo koliko ko želi da se uključi.

Sve u svemu, iza zidova je živo. 🙂

zid

 

 

 

 

 

Advertisements

2 thoughts on “Život iza zidova

  1. Svaka cast na pronalazenje toliko pozitivnih stvari za “iza zidova”. Obzirom da si odlucila da dodjes i zivis tu, bilo b iti smao teze ako bi se usmerila na ono sto ti fali. Toliko otkrica te jos ceka.

    Like

  2. Svuda ima pozitivnih stvari, ako se tako postaviš 🙂 Ono što mi nedostaje nadoknadiću za 3 meseca, kad se vratimo. Gledam na to kao na odlaganje zadovoljstva da bi se još više uživalo. 😀

    Like

Komentari

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s