Saudijska Arabija – put kojim se ređe ide

Osvanuo je i taj dan. Nakon skoro 7 meseci razdvojenosti, naša mala porodica biće ponovo zajedno, ali udaljena od ostalih ljudi koje volimo. Od novog mesta boravišta deli nas više od 3500km i 15 sati puta. Kako nema direktnog leta Beograd-Aba (Abha), presedaćemo u Istanbulu i Džedi (Jeddah). Prilično veliki izazov kada putujete sa petomesečnom bebom i trogodišnjakinjom.

Gde je to na mapi?

U 9:15 smo imali prvi let, na liniji Beograd-Istanbul. Devojčicama je ovo bio prvi put da lete avionom, pa je Petra zauzela mesto do prozora i bila oduševljena kako su male kuće i automobili. Tamara je pojasom za bebe bila zakačena za tatu. Posle sat i po sleteli smo u Istanbul na Ataturk aerodrom. Petri pažnju privlače žene sa nikabom ili burkom. Pokazuje prstom i pita se zašto one tete pokrivaju usta.

Do narednog leta smo imali 3 sata, ali kako je bila ogromna gužva na aerodromu, sve vreme smo proveli čekajući u redovima – prolazimo pasošku kontrolu, uzimamo prtljag, pa predajemo prtljag za sledeći let (nismo imali vezane letove) gde nam ujedno proveravaju da li imamo validne vize za Saudijsku Arabiju. Zatim opet čekamo u redu za pasošku kontrolu jer napuštamo Tursku. Dok smo sve to obavili, ostalo nam je taman vremena da presvučem i podojim Tamaru u nursing room-u. Saudi Airlines je već objavio poslednji poziv za ukrcavanje na let Istanbul-Džeda.

Saudi Airlines – God Bless You

Ulazimo u avion i zauzimamo naša mesta u repu aviona, iza nas je prostor za molitvu, kuhinja i sedišta za stjuardese. Dok avion taksira ka pisti, spuštaju se monitori i započinje molitva – uobičajena procedura kod letova ovog avioprevoznika. To je molitva koju je Muhamed govorio kada god bi kretao na neki važan put.

Let bi trebalo da traje 3,5h, pa smo se opremili igračkama, slikovnicama sa nalepnicama, crtaćima…Ali se ispostavilo da za tim nema potrebe. Petra se odmah zaigrala sa ostalom decom u avionu. Onako plava, svima je privlačila pažnju, pa su deca dolazila makar da je dodirnu. Sa druge strane, njoj je pažnju privukla jedna teta sa nikabom, pored koje je sela i pokušala da joj skine nikab. Žena joj je uz osmeh to dozvolila. Kada se dečija igra i jurcanje po avionu otrglo kontroli, stjuardese su im podelile rančiće sa bojankom i drvenim bojicama. Odličan trik 🙂  Bebe su dobile torbu sa osnovnim potrebštinama za presvlačenje. Slećemo u Džedu, vreme je za iskrcavanje i ulazak u Kraljevinu Saudijsku Arabiju. Na izlasku iz aviona, uvek šarmantna Petra se pozdravlja sa svim stjuardesama, grli ih i ljubi, i zauzvrat dobija ukusne keksiće. Sletanje aviona za mene znači prvu priliku da nosim svoju abaju.

Pogled na Džedu iz aviona

Džeda je veliki lučki grad na obali Crvenog mora, drugi po veličini u Kraljevini, odmah iza prestonice. Smatra se i najliberalnijim gradom u Saudijskoj Arabiji, i ujedno je i grad u koji prvo dolaze hodočasnici iz celog sveta kada idu na hadž. Prelazak iz dobro rashlađenog aviona u spoljašnjost velike vlažnosti vazduha i visoke temperature uz nalete vrućeg vetra nije ni malo prijatan. Kao i u Istambulu, iskrcavamo se na pisti, međutim ovde nas ne čekaju bebina kolica. Raspitujemo se gde su, dobijamo informaciju da ćemo ih moći preuzeti na traci sa ostalim prtljagom, što znači da ćemo čekati u redovima sa sve bebom u rukama. Zar se ne podrazumeva da se ovakva vrsta prtljaga isporučuje odmah na gejtu?

Do sledećeg leta imamo 4 sata pauze, ali i ovde se kao i u Istanbulu pokazalo da to i nije tako puno praznog hoda kao što deluje. Ulazimo u zgradu aerodroma gde nas odmah upućuju u red za strance koji prvi put dolaze u KSA. Osim pečatiranja vize, procedura za odrasle podrazumeva fotografisanje i uzimanje otisaka svih 10 prstiju, dok se deca mlađa od 6 godina samo fotografišu. Čekali smo jedno sat i po vremena. Koordinator je čini mi se stalno dovodio žene koje putuju same preko reda, kako bi se što pre pridružile muškim pratiocima. Dok stojim u redu, marama mi često klizi sa kose, držeći Tamaru u rukama sva sam se spetljala sa njom, pa reših da je samo prebacim oko vrata. Kada nam već svima ponestaje strpljenja, dolazimo na red, prolazimo proceduru i sada i zvanično počinje naš boravak u Saudijskoj Arabiji.

Tamara je gladna. Tražim nursing room kako bih je podojila, ali ovde toga nema. Upućuju me u ženske prostorije za molitvu. To je jedna manja prostorija, čiji je pod prekriven tepihom. Jasno je obeležen pravac ka Meki. Nije vreme molitve, i žene odmaraju, igraju se sa svojom decom ili prekraćuju vreme ćaskanjem. Nakon podoja, imamo još vremena da prezalogajimo, i idemo dalje. Pre ulaska u avion prelazimo još samo bezbednosnu proveru. Postoje posebni redovi za žene, i za muškarce, a za žene i odvojena soba za pretres. Odlazim u deo za žene sa Petrom i Tamarom i kolicima. Na traku za skeniranje treba staviti sve, čak i kolica, koja moram da rasklopim da bi uspela da prođu. U redu nema nikog osim mene sa decom. Kontrolor sramežljivo okreće glavu na drugu stranu. Ja se sama mučim da odvojim sedište od rama kolica dok držim Tamaru u jednoj ruci, da Petru koja ima napad energije i svuda bi trčala bar držim na oku, a abaja i marama, na koje se još nisam navikla, samo dodatno otežavaju stvari. Tu se već vrlo iznerviram. U tom dolazi nekoliko saudijskih žena, i jedna od njih priskače u pomoć. Uzima Petru za ruku, ja podižem napokon kolica na traku, i odlazimo u sobu za pretres. Pita me koliko je stara Tamara, ja odgovaram, a ona prisloni abaju uz sebe da naglasi stomak i kaže da ona očekuje dečaka uskoro. Žene su ovde inače vrlo predusretljive, i uvek će pomoći jedna drugoj oko dece. Nakon skeniranja, muški i ženski red se ponovo spajaju i tu nas čeka Mihael. Nameštam abaju i maramu, pa polazimo na ukrcavanje. Ulazimo, a u avionu čini mi se samo Saudijci i Saudijke – i mi.

Devojčice su junački izdržale put 🙂

Sve žene su ili skroz pokrivene, ili im se samo oči vide. U abaji i sa maramom koja mi opet klizi sa kose, osećam se kao da sam gola, jedva čekam da sednemo na svoja mesta. Osim pokrivenih žena u crnom, vidim samo još dugobrade Arape u belim saudijskim togama, sa maramama na glavi. Avion poleće u 23h, pre toga, ponovo molitva za put. Devojčice su već zaspale. Za oko sat vremena stižemo na aerodrom u Abi. Aba, kao i svi saudijski gradovi, živi noću. Na ulicama je puno vozila, na malim uređenim travnjacima uz put muškarci u grupicama leže i druže se. Iako umorna, sve posmatram iz auta kao da neću imati drugu priliku. Stižemo kući. Vreme je za odmor, a o Abi neki drugi put 😉